Neraskidivo prijateljstvo vlasnika i psa iz naslova započelo je otprilike prije 7 godina. Mada ovo vlasnika zvuči ružno, moj pas nije vlasništvo, on je član obitelji, prijatelj, najbolji prijatelj.
Već ko mali svatia sam da volin pse, javlja bi im se na ulici, neki obiteljski prijatelji su ih imali, a baš kod njih san najviše volia ić u goste. Nekad bi nažica oca da ostanem i prespavat u gostima pa da se cilu noć mogu družiti s njima.
Vjerojatno se pitate pa zašto nisi pita roditelje da ti nabave pasa? A ne ti si pita. Naravno da sam ih pita, plaka, skaka, vrišta. Nijedan otac nikad iz prve nije prista na pasa u kući, virujte mi. Moj je odolijeva punih 16 godina. Upornost se na kraju isplati, pitajte Sizifa.
Nego da se vratim na svog prijatelja iz naslova. Pru, to je moj vjerni pratitelj, ne mogu mrdnuti, a da joj prođen ispod radara. I sad mi smeta pod nogama dok tipkam ovo.
Prve tri godine svog života Pru nije znala za mene, a ni ja za nju. Oca više nisam maltretira za pasa, došlo je doba puberteta, cure, izlasci, prijatelji, škola, trening i ja sam zaboravia da ga želin. Tri godine smo živili udaljeni 1 ulicu, vjerojatno smo se mimoišli po koji put, ipak je ona staford, a to triba zaobić u širokom luku.
Da ne duljin previše ovu priču, preskočit ću na dio kada nisan zaobiša Pru i kada se nisan pripa staforda. Iša sam u šetnju s prijateljem koji je susjed i živi ulaz do Pru i njenog vlasnika. Točnije, bili smo kraj škole splitskog kvarta Sućidar. Pru je bila okružena ljudima koji su joj pokušavali iščupati štap iz usta, jedan, drugi, treći i redom izlazila kao pobjednica.
Ima ona taj fetiš da ne pušta nikome i da pravi slabića od tebe dok pokušavaš.
Tada se prvi put nisam boja staforda, tada sam prvi put pomazia Pru i čua nešto šta mi je zauvik prominilo život. Wow kako to zvuči ko iz Top Shopa. Robi, vlasnik Pru, izjavia je da možemo slobodno nekad doć po nju i izvest je u šetnju i igrat se s njom jer ona to voli i jako je dobra s ljudima i drugim pasima pa s njom nema straha.
Nakon par dana, ne da nam vrag mira i ja i isti onaj prijatelj (Sali) zbog kojeg sam prvi put priša Pru odlučimo da pitamo Robija da ju izvedemo u šetnju. Nema problema reče Robi i idemo mi na prvu šetnju do Žnjana (plaža u Splitu).
Osjećamo se cool, vodimo staforda, ne bojimo ga se, ali ne znamo što ćemo s njom. Od Sućidra nosi štap i ne pušta ga sve do Žnjana, ne sluša nas i misli se pivajte vi borbene ja sam ga našla i ne puštam.
Naravno na Žnjanu smo imali publiku, vrtimo Pru na štapu, ona oduševljeno skače, trči, nas svi gledaju. WIN-WIN. Niko ne zna da nije naša, šta nas briga.
Trajalo je to naše družanje čitavo lito, izveli bismo ju jednom dva puta tjedno. Nismo znali dobro Robija, neugodno je i nama bilo non stop pitat da nam je da pa smo se i s tim zadovoljavali. Postala mi je draga, nisam joj moga uzet štap, ali tolerirala me i veselila se kad bi nas vidila, znala je da kreće ludnica idućih par sati.
Ocu nisan ni govorija, ne bi on to ni razumija. Vodiš tuđeg pasa, nisi normalan. Je je dobro je ..
E sad, završilo lito, počinje škola. Malo akomodiranje na novi razred, obveze su opet iste, učenje, treniralo se tada pa je Pru pala u drugi plan. Jebiga, ipak nije moj pas.
Prošla su jedno dva miseca od početka škole i padne nama na pamet, a mogli smo bacit đir s Pru, nismo već davno. Zovemo mi Robija...broj se ne koristi. A ništa, amo ća na vrata. Ti češ pozvonit, ne ti češ, ti zvoni ja ću pričat i tako mi raspravljamo i uspijemo se dogovorit. On zvoni ja pričan.
Otvara neka žena, dobar dan, dobar dan, je li Robi tu? Nije oni su vam odselili. Znate li di? Ne znam stvarno.
Alo jebote, di je Pru, postala mi je draga ...
10 800 minuta Objavljeno: 30 Prosinac 02:51 , 0 komentara
Jebote, di je Pru? Pitali smo se i Sali i ja, mislin, nije strašno, nije naš pas, neće nam puno falit, al opet volili smo da je tu. Ta dva miseca nismo puno mislili o njoj, imaš je u podsvijesti, „ajde ić ćemo po nju ... ima dana ... ima vrimena“... nema! Nema vrimena, uglavnom, iskustvom naučiš da su stvari koje te uveseljavaju i koje smatraš nepromjenjivima itekako varijabilne. Iluziju nepromjenjivosti okoline oko sebe, stvaramo sami sebi da se lakše nosimo s nemogućnošću utjecanja na događaje oko nas. Zamisli da si svake sekunde svjestan da ne znaš šta ti nosi iduća sekunda, da se može dogodit bilo šta!? Tebi, prijatelju, sestri, bratu, roditeljima. Grozno, jel tako?
Al dobro šta ja pišen, nije umrla, odselila se.
Mislite se pa dobro, šta ne pošaljete poruku na Fejs ili nešto, bar je danas lako nać bilo koga. I mi smo mislili isto, al Robi je stariji čovik, nema Fejs, broj se i dalje ne koristi. Možemo jedino zvat policiju da pitamo, al nismo toliko zaglibili, nastavili smo mi dalje sa životom i bez Pru, nije tako strašno. Al bilo nam je ža.
Ali srićom Split je mali grad. Jedno 6 miseci i nije bia baš mali, ali toliko nam je tribalo da opet dođemo do Pru. Tada, taj period od 6 miseci mi se i nije činia nešto dug. Brzo to prođe, pogotovo u našim godinama, prije 300 riči pisa sam o početku školske godine, a sad smo već u proljeću. Otprilike je tako brzo prošlo i tad. Danas tih 6 miseci, odnosno 10 800 minuta iz naslova znači puno više, ali neću vam spoilat. Doć ćemo do toga, zašto i kako.
Robi se vratia na Sućidar, a Sali i ja smo baš taj dan opet nešto kemijali i šetali kvartom (imam i drugih prijatelja, majke mi!) i naletimo mi na njega. Gospođica Pru, iza nosi boce (ne za reciklažu).
Ima ona taj fetiš da ih natrpa koliko god može pa pokušaj izvuć ako ti uspije.
Pripoznala nas je, došla se javit veselo, valjda je mislila da ćemo je i sad mi odvest u šetnju. Šepuri se i glumi s bocama, zna da joj ih je nemoguće uzet pa nismo ni pokušali.
E sad smo uzeli broj mobitela, adresu, sve! Aj sad se odseli.
Sve po starom, tj. novom
Naše druženje se nastavilo tako i nekoliko godina dalje. Teško je zanimljivo prepričat toliko „običnih“ izlazaka jer većina je stvarno bila obična, ali puno takvih običnih, monotonih, repetitivnih radnji daje ti mogućnost da to zavoliš. Meni se to upravo dogodilo s Pru, uđe pod kožu, a ni ne trudi se.
Problem monotnije i svakodnevice je jedino što sa sobom nosi i iluziju o običnosti i nepromjenjivosti. Kad se varijable okrenu, kad život pokaže ko je glavni, svatiš zapravo koliko je obično bilo posebno, koliko je dug 1 dan, sat, minuta, koliko je jedna sekunda duža od nula.
U međuvremenu Sali je dobia svoju Pru, odnosno Sonu, predivnog posavskog goniča. Tako da sam osta jedini ja kao službeni šetač Pru. Meni odlično, sad samo ja mogu objavljivat slike na Fejsu ili Instagramu s njom i hvalit se (šala, šala). Često su me i zezali prijatelji (ovi drugi koje iman osim Salija, ozbiljno) da je samo zato i šetam. Bi li su u pravu, možda u početku, volia san je pokazivat i predstavljat ko da je moja, već u ovom periodu nisu bili u pravu, tad san se volia družit s njom.
E da, zaboravia san reć di su se priselili. Na Bačvice, tako da svaki put bi iša sa Sućidra do tamo po nju i onda ludovanje na plaži po pijesku. Najmrže mi je bilo šta san je uvik mora prat nakon tih druženja jer ne mogu je vratit cilu šporku Robiju poslat će me u tri lipe. A nije da mi je puno ona pomagala u tome, često bi se oboje oprali dok sam pokušava samo nju oprat.
Ali daj da požurimo ovu priču, nemate ni vi ni ja cili dan.
Otac i Pru
Nije nikakav clickbait naslov, upoznali su se, al da čuješ kako.
Je, radi se o onom ocu iz prve priče koji neće pasa u kuću, al nije ni svjestan da Pru nije pas.
Znači monotnija, običan dan, ja po Pru, ne sićam se više s kim sam bia, ali nisam bia sam (nije Sali). Sve je super, Robi govori dođi po nju slobodno i tako ja dođem, a on mi natukne samo da je nešto malo povrćala i da nije jela cili dan pa je vjerojatno muči želudac. Ali ko bi zna s njom, kad me vidila skače, veseli se, pokazuje mi loptice i boce šta je uzela taj dan.
Zaputimo se mi prema Žnjanu i Pru trga štap, ja je vrtim, bacam, luduje, uživa, nije joj ništa. Kako je Split poznat po buri, brzo je postalo ladno meni i mom neimaginarnom prijatelju koji je bia s nama, al se ne mogu sitit koji. Glupo mi je vratit Pru doma, tek sam je uzea, idem je ja odvest kod sebe. Ako oca nešto više straši od pomisli pasa u kući to je da hodan bos i da mi je ladno vani, tribalo je probat.
Doša sam na vrata i reka mu, slušaj preladno je vani, ostat ćemo malo pa idemo ća. A evo da upoznaš pasa o kojem pričan i kojeg često vodin. Pru je strašljivica i osim što joj u rodovniku piše staford, nikakve više veze nema sa stafordima. Stoji na hodniku i gleda ga, gleda on nju, ko da zna da nije baš dobrodošla pa prije nego šta dobijemo odbijenicu uletia sam u sobu s njom.
Donosim joj vodu, ipak se umorila puno je skakala na Žnjanu. Ne želi ni blizu vode, ajde, računam nije žedna, valjda ona zna. Jea sam neke kekse čokoladne i ponudim ja njoj, kad neće Pru ni čokoladu. Sad mi već nije ugodno, znam da obožava čokoladu, ne znam koji je problem. Idem ja pitat starog, ipak je on znanstvenik, nešto se razumi i u medicinu. Doveden ja Pru u dnevni i pitan ga jel ti loše izgleda ona? Neće da jede, neće da pije, povraćala je prije ne znam šta joj je?
I dok smo mi tako nju promatrali malo, nudili hranu, vodu, Pru odjednom ispovraća kauč. U p**** materinu kako san proklet tako??? Prvi put doveden pasa u kuću on ispovraća kauč, mislin se u sebi u toj neugodnoj tišini. Nekakav sličan vokabular sam dobia od oca upućen meni, iako je kauč bia sranje i mogla mu je jedino skočit vrijednost nakon ovoga, al dobro. Al da buden iskren, dobro je reagira, vidia je da nije nešto u redu s njom, a ja san izriba ostatke želuca s kauča.
Da se još jedan put skratim, nakon nekoliko veterinarskih pregleda i dijagnoza, najviše zahvaljujući vlastitom bratu (doktoru), ustanovljeno je da je Pru progutala šišku. Ima ona taj fetiš da ih natrpa u usta koliko god stigne pa ti se ruga dok ih pokušavaš izvuć.
Nikad nisam bia u veterinara, ne znan šta su knjižice, ne znan kako to ide, ja samo šetan Pru, nisan ja vlasnik aaaa!!
Izgubila je 4kg, sada ima samo 16. Mršava je slaba, ne jede. Ozbiljnije je od onoga kako se čini iz ove priče.
Hitno je operirana, tada nisam ni svaća ozbiljnost te operacije. Mislin neš ti, otvorit, izvuć šišku i gotovo. Brzo sam sazna i svatia ozbiljnost operacije, crijevo je počelo odumirat, strano tijelo je zapelo već sad skoro 4 dana, jako je riskantno.
Idućih 5 dana udarne doze antibiotika i nadaj se najboljem.
Pru, izdrži molin te!
20kg sreće Objavljeno: 30 Prosinac 02:50 , 0 komentara
Moram nastavit priču, ali nije lako prisjetit se svega šta nam se tih dana događalo. Čovik nekako potisne duboko stresne događaje. Triba iskopat osjećaje straha, neznanja, čekanja, nadanja ...
Ajde da primotamo ovu priču na početak.
Pru je imala 6 godina, ali njoj to nije bilo bitno, ona je u glavi totalno štene, mogla je imat i 106, svejedno. Trčala bi za lopticom, skakala za štapom, veselila se svim ljudima, ona za drugo ne zna.
Tribalo nam je nekoliko dana da dijagnosticiramo o čemu se radi. 5 dana, svaki od tih po nekoliko sati u veterinarskoj ambulanti. Ne znam ko ih više mrzi, ja ili Pru. Skroz je slaba i priključena na infuziju i ništa ne jede i ne pije, izgubila je 4kg.
Osjećan se tako bespomoćno jer ona je malo stvorenje koja ima potpuno jednostavne osjećaje, strah, ljubav, veselje i bol. Zadnjih nekoliko dana prevladavaju nažalost samo bol i strah i mrzin svaku minutu tih dana jer ona to ne zaslužuje. Njeno je da se igra, skače, kupa, njene su zelene livade i plava mora, ne nekakve veterinarske ambulante, sterilni mirisi i kirurški noževi.
Ali to je život, ko te pita.
Nakon još jedne bočice infuzije i nekoliko rengenskih snimaka veterinar nas šalje kući jer on ne vidi nikakvu šišku i svaki čas će joj bit bolje, samo je malo muči želudac. Mislin šta mogu, zna čovik, doktor, zna bolje od mene u najgorem slučaju.
Zaputili smo se kući. Pru i dalje ne jede i sve je po starom. Nakon 2 sata zvoni mi mobitel – veterinar zove. „Hitno dođi, konzultira sam se s kolegama ipak je šiška, vidi se nekakva sjena na RTG-u“. Ne znan jesan li sritan ili tužan.
22.4. 2014. godine, utorak u 14 sati i 8 minuta smo stigli isprid veterinarske ambulante. Čudno kako se nakon više od 4 godine vrime uriže u pamćenje, a inače ne mogu zapantit šta iz dućana triba donit doma bez papirića.
Veterinar izlazi po Pru ispred ambulante i uzima je u ruke i govori da je operacija hitna. Reka mi je da ostanem isprid da odma ide na anesteziju i pod nož. Diga je ko kad dižeš dite, preko ramena. U tim trenucima Pru je pogledala prema meni, cila u strahu ko da se pita „Zašto me ostavljaš? Zašto ti sad ne ulaziš sa mnom ko i svaki put?“.
Operacija je trajala duže od 2 sata. U mojoj glavi trajala je barem 22. Sa mnom je bia prijatelj, Tonći. S njim je to trajalo barem 32 jer je još gori paničar od mene, ali ajde, barem ne čekam sam, šta sada.
Mislit i virovat je puno lakše nego znat. Da sam zna šta se unutra događa vjerojatno bi posidia, a ovako sam samo oćelavia. Nervozan san, neman koga pitat, tješi me brat, tješi me otac, bit će u redu. Oće, neće, ko zna. S Robijem san se također čua, njemu je ipak lakše bilo, nije on to dobro ni razumia koliko je opasno. Nisan plaka (jesan), ali sve je to nabijeno emocijama i čekaš taj poziv više.
Nakon više od ta dva duga sata, zove me veterinar i govori: „Možeš doć vidit Pru, sve je dobro prošlo“. Alo, kakvi teretni brodovi? Kakavi vlakovi, avioni? Znaš li koliko mi je tereta palo s leđa? Dotrča sam do te ambulante ni Bolt se ne bi posramia brzine.
Iznutra neko zavija ko vuk. Objašnjava veterinar meni laiku da je to normalno za staforde. Oni nakon anestezije zavijaju još satima, iako ih ništa ne boli. Ma znaš šta Pru, možeš i tjednima samo da si dobro. I kakvi su ono pogledi, ko te ostavia? Kakve gluposti su ti padale na pamet ... Nikad pa ni tad!
Ali šta ti razumiš, ti opet mašeš repom, valjda misliš da sam se doša igrat s tobom.
Operacija je dobra prošla, dio crijeva je počea odumirat, zacrnia se skroz i još uvik nismo sigurni. Postojala je velika šansa infekcije jer to je ipak šporak sadržaj i vrlo je izgledno da se dogodi.
Pa šta nam je činit onda? Svaki dan moramo dolazit na udarne doze antibiotika da spriječimo infekciju.
Neću vam puno duljit priču, al to su one bolne uljne injekcije koje se ne apsorbiraju tako brzo i peče ko sam vrag. Od tada Pru mrzi sve veterinare, odgovorno vam tvrdin.
Pru još uvik nije spavala kod mene, dolazila bi samo ko gost na 1 dan. Nisan još ima hrabrosti pitat oca za tako nešto. Svaki od idućih 5 dana sam iša po nju i svako jutro smo išli u veterinara. Svaki od tih 5 dana Pru mi se i dalje veselila, iako je znala di ide, valjda me zavolila, ja nju jesan.
NJIH DVOJE
Nakon petog dana, potrebno je bilo podmirit troškova liječenja. Robi to nije moga priuštit, nisan ga ni tražia. Ja san još uvik bia učenik srednje škole, nisan ima dovoljno.
Oca ne mogu pitat, mislin operacija, s liječenjem 2000kn za pasa koji nije moj, nije njegov, reć će da san poludia.
Nisan ima puno opcija, pita san brata i reka mu da ne mogu pitat oca, da mi je neugodno. Brat je reka da nema problema, da će mi on poslat. U međuvremenu se čua s ocem i valjda mu reka da sam ga pita pare. To jutro sam se probudia i opet krenia po Pru da idemo u veterinara, a na stolu je stalo 2000kn.
Otac koliko god se protivia psu u kući ipak je na najmlađeg sina bia slab. Njemu znači šta meni znači tako da nije puno pita šta, kako ni koliko. Pru mu je postala vječni dužnik.
Tu priči o njima nije kraj ....
Pru je imala šavove na crijevima i nije smila jest nikakvu suhu hranu. Sve je moralo bit izmiksano do razine paštete.
Taj sedmi dan smo išli po zadnju dozu i išli smo prošetat, kako je ona slaba i gladna, a ne smi jest da ne puknu šavovi, brzo se umorila.
Došli smo kući, a otac je spava i stavia san je na krevet (naravno nije smila na krevet) i zaspali smo oboje. Umoran od tog stresa i svih sranja u tih 10 dana stvarno sam zakomia jer je napokon sve prošlo.
Otac se probudia prije nas. Čua sam kako ulazi u moju sobu i slikaje mene i Pru kako spavamo. Nakon toga sam čua miksanje i odjednom se Pru probudila, priskočila me zatrčala se u kuhinju ... Kad šta. Otac miksa piletinu i radi hranu za Pru ... da mi je neko reka da ću to vidit ne mogu niti ponudit protuvrijednost tome jer je to nemoguće. Vjerojatnost infinitezimalna (googla sam) – beskonačno mala.
Kad bi vam reka da je broj napravljenih jela prešiša i nekoliko tisuća ne bi vas laga. Ali o tome drugi put.
Pru je vratila svoja 4 izgubljena kila. Mojih 20 kila sreće i dalje napada balune, štapove, boce ...
Ima ona taj fetiš ...
Iman još puno priča, sritnih i tužnih kako izgleda suživot dva najbolja prijatelja. Ne želin vam sugerirat kraj. Možda vas ni ne zanima, možda san dosadan, ali nije me briga.
Volin pisat o Pru, a nisan ni zna da mogu.
Pru vs Mačke Objavljeno: 30 Prosinac 02:49 , 0 komentara
Ej, evo nas opet.
Kad sam razmišlja o tome da pišem priče o Pru nisam zna koliko ću priča napisat, nisam ni zna koje će to bit priče, nisam zna oće li to neko čitat, nisam zna oće li to nekog zanimat, ali počea sam. Dogodilo se ono šta se svima dogodi kad upoznaju Pru, ona brzo uđe pod kožu (pitajte mog oca) pa se tako i vama svidilo sve šta vam imamo reć.
U početku priče sam govoria kako sam se boja staforda, pitbullova i svih tih 'opasnih' pasmina, ali tek kad sam aktivno počea izvodit Pru i kad smo postali svakodnevni suputnici svatia sam koliko je stigma takvih pasmina ružna i nepravedna. Kad god bi šeta s Pru kroz grad, ulicu, bilo di, uvik, ali uvik su se ljudi razmicali ko da vodim tigra. Vlasnici malih pasa bi nas zaobilazili u širokom luku, uzimali ih u ruke ... ali okej, razumim vas i ja sam se boja.
Zato moran iskoristit ovu priliku da vam kažem da stafordi, pitbullovi, nisu psi ubojice. To su veliki psi ogromnih mišića, velikih zubi, ali najvećeg srca. Psi koji vole svoje vlasnike, koji vole ljude, koji vole djecu, koji vole igru i koji zahtijevaju da im posvetite vrijeme. Ako to uspijete, imat ćete najboljeg prijatelja do kraja života.
Jednom prilikom sam Pru šeta isprid kuće i bila je bez povodca (neodgovorni vlasnik) i odjednom se na nas zaletio krvoločni maltezer, ima je sigurno 3, možda i 4kg. Moram vam priznat nije mi bilo svejedno, nisam zna šta bi očekiva od Pru, već sam vidia novinske članke, staford ubia, zaklaa, teror u Splitu, neodgovorni vlasnik, zatvor .. ajme. Na sriću moj tigar se tako pripa da je počea cvilit prije nego šta je maltezer doša do nas i sakria se iza mene. Zamisli, staford, a ne grize, ko bi reka.
Uh, uvik izgubin nit dok pišen.
Pru i mačke, sad ozbiljno
Znala bi ona tu i tamo zaletit se za mačkom, ka vata ona nju, ali dok mačka biži Pru je hrabra, kad mačka stane Pru više nije hrabra. Nikad nisan zna jel voli mačke, jel ih se boji ili ih ne voli. Nije mi bilo ni bitno jer se nismo družili s mačkama. Sve do jednom.
Moja tadašnja, a i sadašnja cura, Anita (reci da te nisam spomenia), ponovit ću A N I T A je mačkofil. Onaj tip osobe koji kupuje hranu i hrani mačke po ulici, priča mačji jezik samo joj još rep fali da se pretvori u jednu. Kako trenutno živi, studira i radi u Splitu odlučila je udomit, pogađajte ?!? Psa. Nije nego mačku.
Meni to nije baš bilo simpatično, ja i Pru smo bili stalni gosti pa ako Pru ipak nije dobra s mačkama to će nam komplicirat sve pa smo ja Pru ipak bili protiv udomljavanja. Tako da je Anita udomila mačku jer ... Anita i mačke ...
Idemo mi po mačku, neka simpatična cura se brinila o maci koju je našla na ulici s misec dana i othranila je i sad je to Anitina mačka. Doveli smo je doma, maca je dosta preplašena, grize nas, grebe nas, uopće nije simpatična. Zna san da joj ne triba mačka, zna san !!
Triba upoznat Pru s mačkom, ako je ne voli, jebiga Anita, bilo nam je drago.
Donosin ja mačku kraj Pru i nisan baš skroz siguran kako će reagirat, ugrize li je gotovo je s njom. Spustia sam mačku na pod i tigar joj se približava, gleda, gleda, njuši i odjednom se zaleti, ja se već derem neee, kad ono Pru se odlučila javit i počne lizat i igrat se s macom. Naravno dobila je odma nekoliko udaraca po njuški da se zna hijerarhija. Mačka je sada glavna.
Zbog svoje divne, smirene i razigrane naravi mačka je dobila ime Cruella (špa. okrutna). Na kraju se to ime skratilo u Kru, tako da smo u kući imali Pru & Kru.
U idućih godinu dana Pru i Kru su postale nerazdvojne prijateljice. Preko dana Pru je uglavnom trpila torturu svoje mlađe prijateljice, dok je preko noći Kru najčešće spavala uz Pru. Nas ljude je nešto manje tolerirala, valjda su ona i Pru našle neki zajednički jezik.
Silom prilika, Anita je morala Kru odvest u svoj rodni kraj, Samobor. Tako da smo najbolje prijateljice morali razdvojiti, Pru bi ju znala tražit po kući kad bi došli u goste jer se navikla na svoju prijateljicu, ali nažalost nismo imali izbora. Znate kako to ide sa stanodavcima.
Jedno vrime smo odlučili bit slavni pa smo napravili Instagram profil za Pru & Kru. Mislin dobra priča, opasni staford i divlja mačka dvoje nerazdvojnih prijatelja. Nažalost kako se Kru odselila, tako i ta priča nije mogla bit nastavljena pa ja pokušavan bit Dan Brown.
U svakom slučaju Kru, ako ti Anita bude ovo čitala, a oće jer Anita i mačke ... znaj da smo mislili na tebe
U međuvremenu, Pru je postala mačji guru pa je u kvartu našla još jednu priju, Kmicu. Ja vam garantiran da je to pas reinkarniran u mačku. Sama od sebe je ušetila Pru pod njušku, Pru je prihvatila i od tada je svaka naša šetnja po noći bila obogaćena za Kmicu. O tome ću vam neki drugi put više reć.
Ova priča je drugačije, veselije tematike u odnosu na prethodnu. Prijatelji su mi govorili da ne mogu pisat samo o stresnim i teškim trenutcima i slažen se s njima. Pru je imala predivan život i jedva van čekan ispričat neke od tih perioda.
Instagram profil di možete vidit kako Kru maltretira Pru možete nać na ovom linku: https://instagram.com/kru_and_pru?utm_source=ig_profile_share&igshid=zq6tuuzcvhsw
